Krajem 80-tih godina prošlog veka moja firma Grand Inter Leasing Ltd. iz Valjeva bila je, kako to 23. juna 2004. napisa novinar Ekspresa, "u centru zbivanja ondašnje Jugoslovenske javnosti".

A kako i ne bi bila u centru zbivanja kada je moja firma, primera radi, u januaru 1990, za sedam (7) dana) prodala preko milion televizora Sony, JVC i Panasonic.

Sony, koji je bio oličenje društevnog statusa, koji je bio mislena imenica za apsolutnu većinu stanovnika bivše Jugoslavije, tada je postao stvarnost.

Isti taj Sony, koji je kod državnih firmi koštao 2.600 Nemačkih maraka, i to plaćanje unapred, kod moje firme se kupovao za 1.100 maraka, na 6 mesečnih rata, plaćanje prve rate tek po dobijanju robe.

Nisu me mogli slomiti uobičajenim metodama, kako su to uspešno primenjivali prema drugima. Policija me privodila nebrojeno puta, na takozvane "informativne razgovore". Uvek sam im i prevodio dokumenta, ona koja su zahtevali da im donesem na uvid.

Ovih sadašnjih milionera tada nije bilo. Jer, to nije bilo vreme da se stiče na zlu naroda. Naravno, uvek se kaže čast izuzecima.

Ja nisam zidao kuće na Dedinju ili kupovao stanove da bih ih iznamljivao, vec sam i dalje živeo u kući oca, na kojoj ni kvaku nisam zamenio.

Zidao sam Uspeh. Zapošljavao sam mlade i obrazovane ljude, stipendirao desetine đaka i studenata širom Sveta, darovao školama i bolnicama, lečio bolesne, kupovao mazut za Valjevsku toplanu. itd. a da nisam dozvoljavao objavljivanje imena darodavca.

I kada se moj poslovni sistem prosirio, na tri kontinenta, kada dobija državne koncesije u drugim zemljama, na scenu stupa Zlo, ko zna od kada prisutno u narodu kojem pripadam.

JAT 1992. sa tri falsifikovana dobija ono sto mu ne pripada. Sud, Tužilastvo i Policija ga ne kaznjava. Naprotiv, ta ista falsifikovana dokumenta proglašavaju ispravnim, i tim činom Država vrši legalizaciju kriminala.

To je bio kraj poslovanju u svim mojim domaćim i stanim firmama, kraj svim mojimn poslovnim aktivnostima, a šteta desetine miliona Američkih dolara. O izmakloj dobiti ne smem ni da razmisljam.

Oni su mi zabranili da dalje zidam Uspeh, da razmišljam, da nastavim da živim onako kako znam i umem, kao običan i normalan čovek.

Moju porodicu i mene doveli su u stanje prave nemaštine i bede.

Od 1992. do 2004. samo se jedan novinar "drznuo" na nešto napiše o prevari JAT-a, Branko Preljić, daleke 1994.

Ehhh, što ti je sloboda medija u zemlji Srbiji, na brdovitom Balkanu.

A i što bi reagovali, ne samo u mom slučaju, kada je Narod u Stanju Kome Uma!

Osetio sam to Stanje Kome Uma na sopstvenoj kozi tokom štrajka: 95% prilazili su mladi, do 30 godina starosti, 3% penzioneri, a oni koji nose Državu, koji upravljaju, odlučuju, rade i stvaraju, njih na prste čovek da izbroji.

Prišao mi je samo jedan lekar, iz kolone prolaznika od preko 5 miliona duša.

Um ni jednog sportiste, ni jedanog glumca, ni jedanog pisca, ni jednog pesnika, ni jednog advokata, ni jednog Akademika, ni jednog profesora Univerziteta ... nije im dozvolio da priđu sceni štrajka glađu ... a toliko ih je prošlo na par koraka od mene.

Šta više, moj štrajk glađu prošao je nezabeležen u programima svih TV kuca, kao i vodećih dnevnih listova i nedeljnika: Politika, Blic, Vreme, NIN, itd.

Ali to nije smetalo RTS-u da uredno izvečštava o jednom drugom štrajku glađu, igrom slucaja, jednog mog zemljaka, koji je svoj protest iskazao nekoliko dana pred lokalnim sudom, zbog uvećanog poreza.

Samo su redakcije Danasa, Nacionala, Centra, Glasa, Kurira i Nedeljnog Telegrafa poklonile dužnu profesionalnu pažnju ovom događaju.

Šta mi je preostalo?

Bez i trunke griže savesti, pravac u Strazbur. U Strazbur odlazi moja tužba sa više od 5.000 duša, onih ljudi koji su tužbu potpisom svojim podržali.